Pandemijska (ne)primena načela savesnosti i poštenja

Nelegitimni imovinsko-pravni disbalans dovodi nas do opravdanog nezadovoljstva i mogućnosti nastanka i implementacije negativnih promena u društvenim odnosima. Zbog toga je, kako bi se obezbedila pravna sigurnost kao oličenje vladavine prava, neophodno da postoji intervencija prava. Jedan od mogućih načina reagovanja je primena načela savesnosti i poštenja. Za razliku od drugih etičkih pojmova koji izražavaju najopštije moralne kriterijume, ovo načelo odnosi se na stranke u ugovoru i ponašanja koje iz datog odnosa proizilaze. Glavni kriterijum za rasuđivanje stranaka je subjektivna procena koja je zasnovana na objektivnim vrednostima, s obzirom na prostor i vreme. To dovodi do toga da je prilikom ostvarivanja sopstvenih interesa i prava neophodno voditi računa i o interesima i pravima drugih, tj. da dato ponašanje bude zasnovano na savesnom i poštenom odnosu prema drugima. Stoga, jedna od najvažnijih funkcija načela savesnosti i poštenja ogleda u tome što predstavlja protivtežu koja koriguje pravnu autonomiju, jer je njegova suština onemogućavanje sticanja prednosti nesavesne nad savesnom stranom, koja bi zbog toga trpela određenu štetu.

Ne treba zaboraviti da se ovo načelo shvata preko generalne klauzule čija se sadržina menja u zavisnosti od okolnosti slučaja, a da se od ugovornih strana zahteva da se u izvršenju svojih obaveza ponašaju onako kako bi se u istoj situaciji ponašao svaki drugi prosečan čovek. Tako, ukoliko se jedna ugovorna strana u toj situaciji ponaša na nerazuman ili nepravedan način, ne može se braniti tvrdnjom da je iskreno verovala da je njen postupak razuman i pravedan. Svoju primenu, posebno imajući u vidu zemlje kontinentalnog prava, ostvaruje pri tumačenju zakonskih normi, radi ispravljanja ili ograničavanja ugovornih prava i obaveza, veoma retko radi ustanovljavanja novih sporednih obaveza ili postizanja pravičnijeg ugovornog odnosa. Na taj način, načelo savesnosti i poštenja kreira sliku očekivanog ponašanja svih građanskopravnih subjekata. Stav je teorije da bi prednost, imajući u vidu autonomiju ugovornih strana, trebalo dati opštim interesima, a reklo bi se i da sudska praksa zauzima isti stav.

Danas, kada je sve više vidljiva razlika u svetu normi i prakse, neophodno je insistirati na što većoj primeni etičkog u pravu, preko ovakvog i njemu sličnih načela. To ne bi bio problem, ukoliko bi misao vodilja bila da je pravo nauka o dobrom i pravičnom. Upravo se „između autonomije savesnosti i poštenja i antinomije nesavesnosti i nepoštenja, nalazi promenljivo, prostorno ograničeno i nesavršeno tzv. pozitivno pravo, koje je ili podnošljivo ili nepodnošljivo sa gledišta tolerancije, nesimulovane demokratije, duhovne slobode i kulture razuma“. Pitanje je i da li je i kome (ne)podnošljivo.